Православни Обреди

Задушнице 

У суботу пред Митровдан (Св. Димитрије) 3. новембра су Јесење Задушнице . Тога дана се у свим храмовима служи Света Литургија и на њима помињу имена умрлих, а после тога је заједнички парастос за све умрле. После службе у цркви, излази се на гробља и тамо свештеник врши помене, кади гробове и прелива их вином. 

Цркава православна је установила четри задушне суботе у које позива све своје вернике да умноже молитве за покој душа свих сродника својих. На Задушнице се молимо за наше покојне да се они сједине са Спаситељем нашим и да се избаве вечних мука паклених. 

Четири задушне суботе су:

  • Субота пред Михољдан, која је у народу позната као Михољске задушнице (ове године 6. октобра)
  • Субота пред Митровдан, у народу позната као Јесење задушнице (ове године 3. новембра)
  • Субота пред месне покладе, народу позната као Зимске задушнице (1. марта 2008.)
  • Субота пред Духове, која је у народу позната као Летње задушнице (14. јун 2008.)
  • Света Литургија на Задушнице 6. октобра почиње у 10:00, одмах после Литургије је парастос свим умрлим.

Најбоље је да још код куће напишете имена својих умрлих и кад дођете у цркву списак предате свештенику како би се он помолио за ваше покојне у току службе.

Go to top

Свећење водице 

Мој комшија не прима свештеника да му свети водицу. Молим вас, објасните нам шта је света водица и зашто се она освећује и носи по домовима? 

Примање или не примање свештеника за водицу, постало је, нажалост, у нашем србском народу „знак распознавања“ оних који су остали верни својој традицији и своме србском имену и оних који су са свим тим „рашчистили“. У погледу пак познавања саме суштине питања освећене воде или „водице“, како се код нас најчешће назива, међу наведеним двема категоријама у нашем народу, разлика скоро и да не постоји. Јер, и они који примају свештеника за водицу не знају зашто га примају, тј. не знају смисао и значај свете водице, нити они који га не примају знају зашто га не примају, тј. чега су све лишени кроз то непримање свештеника. Додуше, ови други, ако и не знају чега су лишени, сматрају да знају „шта добијају“ од оних ради којих су се одрекли своје вере и свога имена. Многи су се и у то своје „знање“, надам се, одавно разочарали, али ипак, појединци, као Ваш комшија, свакако нема намеру да поново мења своју „традију“. 

Ипак, ради једних и ради других, покушаћу укратко да одговорим на Ваше горње питање. 

Пре свега, вода је материја којом се све чисти, а која не потребује никаквог чишћења. Отуда у нашем народу пословица да „вода све опере, сем црна образа“. Под „црним образом“, овде се, свакако, подразумева прљава и нечиста савест, која се запрљала разним гресима и рђавим делима. Но човек, неретко, има потребу да и тај „црни образ“ опере. Управо, томе и служи света, или освећена вода, пошто природна вода то није у стању да учини. 

Да би, дакле, вода, служила за освећење и очишћење оних који је пију или се кропе њоме, Православна црква призива на воду Божији благослов, те путем молитава Цркве (њених служитеља), вода добија силу која служи на исцељење душе и тела, на одгнање видљивих и невидљивих непријатеља, на освећење и очишћење оскрнављених ствари и предмета за људску употребу, једном речју, на велику духовну корист оних који верују и са поверењем је употребљавају. 

Широка је употреба освећене воде. Она се користи при многим свештено-радњама и чиновима Цркве, било да се тада непосредно освећује, било да се користи раније освећена вода. Тако, освећена вода се користи приликом освећења храмова, домова, надгробних споменика, и разних других предмета који човеку служе или се он њимакористи. У светој Тајни Крштења освеђена вода постаје „водом очишћења, бањом препорода, озвором живота“, у којој се крштавани рађа „водом и Духом“ за нову стварност Царства Небескога. 

Освећење воде има своје порекло у првим вековима хришћанства, о чему сведоче древни писани извори, као Апостолске установе, Евхологијон Серапсиона Тмуитског (+362), као и рани Оци Цркве: Теодорит, блажени Јероним, Епифаније и др. 

Ипак, и поред све своје древности, у почетку није постојало устаљено правило када, где и како се врши водоосвећење. Постојала је извесна разлика у тим обредима. Но свима њима је заједничко да се освећење воде извршује помоћу одређених молитава, призивањем наитија Светога Духа, као и крстоликим благосиљањем и погружењем у воду Часнога Крста, што и данас сачињава главне елементе сваког водоосвећења. 

Данас су позната два освећења воде: велико и мало. Велико водоосвећење се врши два пута у години: на Крстовдан (навечерје Богојављања) и на Богојављање, у коме се сећамо Крштења Исуса Христа у реци Јордану, а у коме Црквавиди не самопрототип омивања грехова но и стварно освећење природне воде погружавањем Бога у телу у воду. То је свечани обред којем, скоро редовно, присуствује мноштво народа, који освећену воду носе својим домовима, јер се та света водица – Богојављенска, чува у сваком дому преко целе године као велика светиња, а користи се само у великој нужди (болести, узнемиравању од стране злих духова). 

Мало, пак, водоосвећење врши се у разним приликама, при другим црквеним чиновима и обредима, па и на тражење појединих верника. Према свакој потреби може се вршити мало освећење воде у свако време, и на сваком месту: у кући, у пољу, у врту итд. 

Традиција је у Србској православној цркви да свештеник два пута у току године посети домове својих верника ради извршења свећења водице, и то на неколико дана пред Крсну славу, и пред највећи хришћански празник – Васкрс. Доласком свештеника у кућу и освећењем водице улази благослов Божији у наш дом. Јер, по завршетку чина освећења воде, свештеник кропи сва одељења у кући, као и сву чељад која је присутна, при чему они целивају Часни Крст и десницу свештеника. 

То освећење водице по домовима није само „пуки“ обичај, него насушна потреба самих верних, који осећају потребу да повремено буду освећени и очишћени кропљењем свете водице. Код православних Грка има доста породица које зхтевају од својих свештеника, да неизоставно сваког месеца долазе и врше освећење воде у домовима. Наш народ је изгубио тај осећај светиње и потребе за светињом, те су стога многи престали да примају свештеника за водицу, а и они који га примају, често, то нерадо чине. 

Није добро да сва наша вера буде сведена само на обичај „свећења водице“, али није добро ни да тај благочестиви обичај одстранимо из нашег хришћанског живота. Свећење водице и њено коришћење има свој пуни смисао и знашај само уз држање и свих осталих прописа Цркве православне о хришћанском духовном животу, као што су: пост, молитва, милостиња, света Тајна покајања и исповести грехова, Причешћа, и свега осталог, без чега нема спасења душе, ни остварење циља нашег постојања на земљи. 

Мир ти и радост од Господа! 

Епископ Артемије
„Практична веронаука“, Београд 1999.