O Посту

Постови у Православној Цркви 

Текст преузет из књиге Вера светих Катихизис Источне Православне Цркве од светог Владике Николаја Жичког 

Ко је установио пост као потребу за спасење?
Господ наш Исус Христос, својим примером (Мат. IV; 2) и својим учењем (Мат. VI, 16; XVII, 21). 

Који је циљ поста?
Очишћење тела
Јачање воље
Уздизање душе изнад тела
Изнад свега, прослављање Бога и поштовање Његових светитеља. 

У чему се састоји пост?
1. У уздржавању од мрсне хране,
2. У уздржавању од рђавих мисли, жеља и дела,
3. У умножавању молитава, доброчинстава, а исто тако у ревности упражњавања свих хришћанских врлина. 

Како делимо постове?
У две групе: на вишедневне и једнодневне постове. 

Који су вишедневни постови?
Постоје четири вишедневна поста различите дужине:
Божићњи пост, који траје шест недеља,
Ускршњи пост, који траје седам недеља,
Петровски пост различите дужине трајања и
Великогоспојински пост, који траје две недеље. 

Датуми свих ових вишедневних постова забележени су у православном календару. 

Који су једнодневни постови?
Свака среда и петак преко године, осим:
Божићње седмице,
седмице иза недеље митара и фарисеја пре Ускршњег поста,
Ускршње седмице и
седмице Духова.
Други посни дани су:
Крстовдан уочи Богојављења,
Усековање главе св. Јована Крститеља и
Воздвижење Часнога крста.

Go to top

O Посту и Причешћивању 

Шта за духовни живот хришћанина значи св. Причешће јасно је из те речи самога Господа: "Ја сам живи Хлеб који је сишао с неба. Ко једе од овога Хлеба живеће вечно... Ако не једете тела Сина човечијег и не пијете крви његове, живота нећете имати у себи. Ко једе Тело моје и пије Крв моју има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер је моје Тело право јело и Крв моја право пиће." Из потпуне вере у ове речи Господње, први су хришћани журили св. Причешћу не по неком наређењу, него непосредно из осећања да без Њега не могу духовно живети, управо онако као што човек не дише по наређењу, него спонтано, осећајући да се без ваздуха гуши и да умире. Одлазили су свагда недељом и празником на св. Литургију и на ђаконов позив - "са страхом Божјим и вером приступите!" сви су у реду, прилазили и причешћивали се. Они су притом потпуно осећали да приступају најдубљој тајни наше вере и највећем дару Божијег милосрђа, па су се трудили да Свесветном и Пречистом Богу, у св. Причешћу, прилазе у чистоти и светости срца и душе. Звали су се "свети" и заиста су били свети; чували су се од сваког греха, јер су знали да "ко чини грех, роб је греху", да грех окреће човека на правац који води супротно од Бога, прља душу и чини је неспособном за св. Причешће. Онај ко би ипак пао у грех, одмах се дизао, исповешћу чистио душу од њега да не би у нечистоти примио св. Причешће: "Јер, који недостојно једе и пије ( Хлеб и Чашу Господњу ) суд себи једе и пије, не разликујући Тела и Крви Господње." 

У исто време, хришћани су свето држали и установу поста, знајући да је пост божанска установа, јер је још у Старом Завету Бог наредио пост као "наредбу вечну". У Новом Завету је сам Господ Исус Христос постио и рекао да ће Његови ученици постити. Постили су Апостоли и сви Свети... Пост су држали у одређено време ради потребе поста, а причешћивали се ради потребе причешћа стално, како за време поста тако и за време мрса; у посту се постило и причешћивало, у мрсу се мрсило и причешћивало, онако као што данас чине свештеници. Првобитно није било неке посебне припреме за Причешће, нити је пост сматран за једно од средстава за њега. За причешће се припремало целокупним животом, држањем свих Божјих заповести и чувањем од сваког греха. 

Тако су поступали и свештеници и верници у хришћанској Цркви за читаво време прогона, за првих 300 година, док су у њу ступали само они који су из чврсте вере у Царство небесно били спремни на све тешкоће да би га задобили. Морални живот хришћана тада је био на великој висини. Но, када је дошла слобода, под царем Константином, 313. године, Цркви су почели прилазити и они који у њој нису тражили и нашли "благо скривено у пољу" и који нису били спремни да све даду да би купили то поље... Стога се ниво моралног живота хришћана у многоме снижава. Светом причешћу многи приступају и тада редовно, али без озбиљог старања да за Њега буду што достојнији. Други, пак, почињу свој редован прилазак св. Чаши да одлажу, са изговорм да желе да се што боље припреме. Али борбу за очишћење своје душе нису водили стално, него повремено, само неколико дана пре Причешћа.Но, и то им је падало тешко , па су све чешће одлагали припрему и само причешћивање, док нису спали на то да се причешћују само четири пута годишње или још ређе. 

Због оних првих, Црква је, по речима св. Јована Златоуста, и установила 40 - дневни пост пред Божић и Васкрс: Приметивши штету која долази од немарног поступања, Оци одредише 40 дана... да би смо сви ми, очистивши пажљиво у ове дане молитвама, милостињом, постом, свеноћним бдењем, сузама, тако приступили св. Причешћу чисте савести, колико је то могуће." Оне друге, пак, св. Отац опомиње да се морају трудити не повремено, пред само Причешће, него да им ваља да стално живе тако да му чисте савести могу редовно приступати. На питање "којима треба дати за право, онима који се ретко причешћују, или онима који то чине често", он одговара: "Ни једнима ни другима, него онима који се причешћују са чистом савешћу, чистим срцем и беспрекорним животом. Такви нека пристају свагда. А који нису такви - ниједанпут. Зато што они на себе навлаче суд, осуду, казну и муке." 

Но од свих средстава чишћења душе за овај најприснији сусрет и за сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: "Јеси ли постио?" и , кад чују потврдан одговор, рећи ће: "Приступи! " Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то - да ли овај зна чему приступа и зашто, и то - зна ли Символ вере и основне молитве, и да су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да можда нису блудници; а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи никакве амајлије, или да можда не врши побачај... А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање св. Писма и богомислије онога ко жели да се причести, и да не говоримо. 

Против оваквог механичког приступа св. Причешћу, у православном свету свештеници - пастири интезивно настоје на томе да се верни што чешће , по могућству на свакој Литургији причешћују, спремајући се за то сталним бдењем над својом душом. Познајући добро духовно стање сваког појединачног члана своје пастве, једнима саветују да се причешћују више пута у току поста, другима да то чине и у време мрса, при чему некима да посте два - три дана некима седам дана, а некима да се причешћују стално и без поста... 

Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања св. Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију, и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се сачувати сваке крајности и једностраности. 

Патријарх српски Г. Павле

Go to top

Шта значи пост за православног верника? Како је правилно да се пости? Да ли су сви постови једнако важни? 

Пост за православног хришћанина јесте једно од средстава која му помажу у изграђивању свога спасења „са страхом и трепетом“. Никако циљ сам по себи и сам за себе. Пост, као уздржавање од извесне врсте хране на неко време, постоји скоро и код свих других религија и у разним облицима, и то углавном као израз кајања и туге, као средство умилостивљења, чишћења и доласка до вишег степена духовног сазнања и узрастања. О посту се не мало говори и у Старом и у Новом завету, што показује да пост божанска установа и одредба. Стари завет је препун примера поста и плодова поста. Постио је Мојсије 40 дана на Синају (не једући ништа) и удостојио се да из руке Божије прими Таблице закона (Декалог); постила су три младића и Данило у вавилонском ропству – и остали неповређени у пећи вавилонској; постили су Ниневљани по проповеди пророка Јоне, и спасли свој град од пропасти која му је претила; Цар Давид као покајник вапије: „Колена моја изнемогоше од поста...“ (Пс. 109, 24). У Новом завету, Господ Исус Христос не само да је заповедао пост и говорио на више места о његовом значењу него је и лично дао пример поста, постећи и Он, попут Мојсија 40 дана на Гори Кушања. Постили су и ученици Јованови, као и свети Апостоли, а после њих – сви истински и прави хришћани до дана данашњег. 

Отуда Света Црква Православна пост сматра врло важном и значајном установом за духовни живот својих чланова и као моћно средство за постизање пуног назначења (спасења као обожења) које је Бог поставио пред свакога од нас као крајњи циљ. Пост је не само Божанска наредба и одредба него и божански начин живота. По речима светог Симеона Солунског: „Бог не потребује хране, пост нас приближава анђелима, који не једу нити пију, пост укроћује тело да би душа живела, док угађање телу убија душу. Постом се чистимо од страсти, које се развијају угађањем телу“. 

Телесни пак пост, сам по себи, нити је довољан нити много користи. Њега мора да прати духовни пост, под којим се подразумева уздржавање од свакога греха, с једне стране, и чињења добрих дела, посебно дела милосрђа, с друге стране. Када пости стомак од масних и јаких јела, онда треба и ум да пости од гордих, сујетних и грешних мисли, и срце од страсних и похотљивих жеља, и језик од ружних речи и псовки, и руке од злих дела, и ноге од кривог пута. Јер није могуће делити ова два поста, пошто није могуће телом бити сластољубив, а душом богољубив. Свети Јован Златоуст овако говори о духовном посту: “Не говори ми: Толико дана сам постио, нисам јео ово или оно, нисам пио вина, ишао сам у грубој хаљини; него кажи нам да ли си ти од гневнога постао тих, од жестокога добросклон. Ако си ти испуњен злобом, зашто си тело мучио? Ако је у теби завист према брату и љубав према богаству, да ли је од користи што си пио воду? Ако је душа, господарица у телу, заблудела, зашто кажњаваш слугу њенога – утробу? Не показуј телесни пост, јер сам телесни пост не уздиже се на небо без спровођења сестре своје милостиње, која је не само његова сапутница него и његова колесница“. 

Црквени богослужбени текстови (стихире и тропари) на много места развијају ову мисао, нарочито током сирне седмице: „Од јела постећи, душо моја, а не очистивши се од страсти, узалуд се радујеш нејелу; јер ако те (пост) не води ка исправљању, као лажна бићеш омрзнута од Бога, и уподобићеш се злим демонима, који никада не једу.“ „Одрекавши се данас хране, пожуримо да се делом достојно покајемо и од грехова“. А у служби једнога дана прве недеље поста каже се: „Пост истинити је: отуђење зла, уздржљивост језика, одбацивање јарости, одлучење од греха, оговарања... и приступа заклетве. То је пост истинити и Богу угодан“. Или на другом месту: „Као што смо се удаљили од меса и друге хране, тако побегнимо и од сваког непријатељства са ближњима, од блуда и лажи и сваке злобе“, итд. 

Исто тако ни фарисејски пост „ради хвале пред људима“ не доноси никакве користи, јер га је сам Спаситељ осудио као лицемеран. Пост треба да нас води покајању, ломљењу гордости, смирености, молитви, богопознању, освећењу и сједињењу са Богом и анђелима, животу светих на небу, као и учешћу у страдањима и смрти Спаситеља, а не да нам прибавља пролазну славу међу људима, што и јесте био циљ фарисејског поста – да их људи хвале“. 

Само такав пост и телесни и духовни има велику вредност пред Богом. Он, удружен са молитвом, представља, по светим Оцима, два крила којима се узносимо на небо. Пост и молитве су два најјача средства у борби против сваког греха и сваког ђавола. Тај зли род ђавољи, по речима самога Господа нашег Исуса Христа, не може се ничим другим истерати из човека, „осим молитвом и постом“ (Мт. 17, 21). 

По времену трајања пост може бити једнодневни и вишедневни. Једнодневни пост је сваке среде и петка током целе године (сем тзв. трапавих седмица, када се пост разрешава у те дане), Усековање главе Светог Јована Претече (29. августа односно 11. септембра), Крстовдан (14/27. септембра) и Навечерје Богојављања (5/18. јануара). Вишедневни постови су они постови које је света Црква установила пред велике празнике, и има их четири. Свети Велики или Часни пост – Четрдесетница (пред Васкрс – траје седам недељ); Божићни пост (пред Божић – траје шест недеља); Госпојински пост (пред Успење Пресвете Богородице – траје 15 дана) и пост светих Апостола (пред Петровдан – чија је дужина промењива, и траје од недеље Свих Светих до Петровдана). 

По строгости, пак, или начину уздржања постови се деле у пет категорија:

  1. Потпуно уздржање од (од сваке врсте) јела и пића (чак и воде), као прва три дана Великог Поста и Велики Петак;
  2. Такозвано сухоједеније, када је дозвољено једење хлеба и пијење воде једанпут дневно и то после деветог часа (три сата по подне);
  3. Једење јела спреманог само на води (код нас познат као строги пост пред причешће);
  4. Једење јела спреманог са уљем и пијење вина, два пута дневно;
  5. Једењем рибе са пијењем вина (што преставља најблажи начин поста).

Све што је преко тога (јаја, млечни производи, месо) не спада у посна јела. 

Колико је пост важан показује и чињеница да су многи свети Канони посвећени питању поста, почев од 69. Канона светих Апостола, па преко Канона светих Васељенских и помесних Сабора, до Канона и правила светих Отаца, који су признати неким од Сабора. Будући да пост има као непосредни циљ да смири тело, његове страсти и ниже пориве, Канони углавном од поста изузимају телесно немоћне и болесне, говорећи: „када је тело смирено болешћу, чему још пост“? Но треба знати да чак и у болести не може верник сам себе разрешити обавезе поста, него то може учинити само његов духовник, коме је он себе предао на духовно руковођење.Уколико сами себи допуштамо право да по своме нахођењу и расуђивању нарушавамо пост, чинимо велики грех јер преступамо закон Божији и заповести мајке Цркве. А тиме дирекно доводимо у питање своје спасење и вечни блажени живот. Не варајмо себе разним изговорима (као: Грех не улази на уста, ...Не погани човека оно што улази у уста, итд), вадећи често цитате Светог Писма из њиховог контекста и дајући им значење које нам моментално одговара. Чинећи тако само показујемо и сведочимо о себи да нисмо прави верници. 

Мир ти и радост од Господа. 

Епископ Артемије
Практична веронаука, Београд 1999.