Историјат

Православна црква код Срба 

У крајевима у које су Срби дошли постојао је организовани црквени живот од 4. века. У време византијског цара Василија I (867-886) Срби су се покрстили, а убрзо, живим радом ученика светих Ћирила и Методија, хришћанство је почело да се учвршћује. Православље су почели да шире и да организују монаси, калуђери. У старом српском језику изрази за калуђере су: монах, инок, чрнац и чрноризац (по црној ризи); погрдан израз је расодер, иако је преписивач јеванђеља и минијатурист Калист назвао самог себе расодером, вероватно да би истакао своју недостојност. Калуђерице су се звале чрнице или монахиње. У српском монашком животу главни облик је општежиће (киновија), где монаси живе заједно у групи у манстирима у којима постоји прописано правило (типик) о начину живота, понашању, служби, храњењу, дисциплине итд. Код Срба скоро није познат случај где монаси живе усамљени (идиоритмија), али се зна за известан број пустинижитеља (анагорета), подвижника. Монах је при ступању у манастир имао да прими монашке завете, а као видни знак да прекида са световним животом било је узимање другог имена: Варнава, Герман, Герасим, Доротеј, Данило, Јоаникије, Калист, Лонгин, Макарије, Никодим, Роман, Сава, Теодосије итд. Обично се узимало прво почетно слово крштеног имена, али то није било правило. Први српски архиепископ и светитељ Сава звао се крштеним именом Растко. Краљ Радослав се као монах звао Јован, краљ Драгутин Теоктист. И монахиње би узимале име које почиње истим словом којим и крштено име: Немањина жена Ана – Анастасија, Јелена удовица деспота Јована Згљеше – Јефимија, царица Јелена – Јевгенија. Мара Вука Бранковића – Марина. Мало се зна примере где није тај случај. Калина, мајка старца Исаије, као монахиња звала се Теодосија. Исто момашко име, Теодосија носила је и сестра кнеза Лазара, а жена челника Мусе, која се звала Драгана. Кћи жупана Милтена Драживојевића, а жена жупана Нинца Чихорића, Радача, као калуђерица звала се Полихронија. Теодора, жена Ђурђа Балшића, кћи Константина Дејановића, као калуђерица звала се Милица, удовица кнеза Лазара, имала је монашко име Јевгенија. 

Монаштво се звало анђеоски образ. Има два вида: мали образ или мала схима, добија се када се положе монашки завети који везују дотично лице до смрти: "И калуђер који збаци расу, да се држи у тамници док се опет не врати у послушност, и да се казни". Велика схима је још строжи облик завета и повлачи за собом опет промену имена. Тако се царица Јелена као малосхимница звала Јелисавета, а као великосхимница Јефросина. Удовица деспота Згњеше носила је малосхимничко име Јефимија, а великосхимничко Јевпраксија. 

Први основи монашког живота код нас постављени су на обалама Охридског и Преспанског језера. Ученик светих словенских апостола Ћирила и Методија, св.Климент, подигао је око 890.године манастир на Охриду. Црква коју је Климент подигао прерађивана је доцније више пута. То је црква Св. Пантелејмона на којој је доцније била подигнута Имарет џамија. На обали Охридског језера подигао је цркву око 900.године и други ученик светих словенских апостола, св.Наум, који је ту и сахрањен. Ранијег су датума цркве: Св.Петар код Раса, где се Немања одрекао престола, Св.Петар у Лиму у Бијелом Пољу, Св.Ђорђе Горг код Скопља на Серави, доцније под краљем Милутином обновљен, Св. Пантелејмон у селу Нерезима код Скопља, са живописом из 1164, Св.Богородица Матејча код Куманова, обновљена у време цара Душана, Св. Ђорђе у Старом Нагорчину, обновљен 1313, Кончул (Никољача) на Ибру код Рашке и многе друге. Од времена Стефана Немање почиње све јаче подизање нових и обнављање старих храмова. Међу великим бројем цркава, које су сачувале, и поред свих недаћа, много старог живописа, истиче се знатан број великих: Студеница, Жича, Сопћани, Бањска, Нагоричино, Дечани, Раваница, Ресава и др. Храм је редовно посвећен неком Богородичином (Благовест, Успење, Рођење, Ваведиње) или Христовом празнику (Вазнесењу, Преображењу) или неком светитељу. Највећи број старих српских цркава посвећен је светој Богородици. Затим се рађају храмови посвећени: св. Николи, св. Ђорђу, св. Арханђелима, св. Димитрију, св. Јовану. Цркве се обично и зову по светитељу коме су посвећене: Мати Божије, Пречиста, Матејча, Матка (деминутив од мајка), Никољац, Никољача, никоље, јовање итд. Али често не носе назив по светитељу него по месту: Грачаница, Дечани, Лесново, Жича, Љубостиња, Милешева, Нагоричино, Раваница, Расава, Сопоћани итд. 

Манастири су добијали велика имања: њиве, ливаде, пашњаке, планине, пчелињаке, радну снагу. На имањима водила се економија и био је знатан број насељеника који су имали да раде за манастир, али су били ослобођени оних терета и обавеза (работа великих и малих) који су падали на насељенике других имања. Поједини манастири, као Жича, Бањска, Дечани, Свети Арханђели код Призрена, Хиландар, Раваница, имали су велика имања. 

Једну групу манастира у старој српској држави чинили су тзв. царски манастири (ставропигијални, лавре). Такви су били: Ђурђеви ступови код Новог Пазара, Студеница, Хиландар, Градац, милешева, Сопоћани, Бањска, Дечани, Свети Арханђели на Бистрици код Призрена, Кончул Нагоричино. Ови манастири потпадали су непосредно под владара а не под епископа на чијем су се земљишту налазили. Старешина таквог манастира звао се велики угуман. Први по старешинству међу царским манастирима била је Студеиница, чији се старешина звао великиархимандрит. Старешину царског манастира одређивао је владар, а чин је давао поглавар цркве. У дужност је уводио сам владар лицно, који би се том приликом пољубио с новоизабраним игуманом. Ако владар неби могао да дође, њега је представљао владарски штап. Игумани царских манастира имали су на саборима место одмах до епископа. Игумани су имали шира права и овлашћења па су вршили и судску власт за насељенике својих манастира. Царски манастири нису могли да буду епископска седишта. Изузетак је учињен са Жичом, која је постала седиште архиепископа. Бањска је неко време била епископско седиште, па је онда проглашена царским манастиром и дато јој је четврто место (после Студенице, Милешеве, Сопоћана). Доцније, када су турске навале унеле пометњу, одустало се од овог правила, па се зна да су Милешева и Градац били епископска седишта. 

Једна група манастира била је седиште архијереја: Жича, Пећ, Св. Петар у Расу, Св. Богородица Љевишка у Призрену, Света Богородица Тројеручица у Скопљу, Грачаница, Ариље. Ови манастири обично нису имали игумана. Права игумана прешла су на архијереја. 

Остали манастири широм земље потпадали су под духовну власт Архијереја на чијој су се територији духовне власти налазили. 

Цркве и манастирске храмове подизали су владари или њихове жене или властела. Они су били ктитори (оснивачи задужбине, задужбинари). Ктитори су имали посебна права: да поставе старешину манастира, да имају у цркви почасно место, да се с породицом помињу на богослужењу, да имају гробницу у тој цркви, да с еизради фреска с њиховим ликом ктиторски портрет.